Препоручујемо

Ивана Димић:
Арзамас

Ивана Димић је 63. добитник НИН-ове награде за најбољи роман године написан на српском језику, и тек пета жена која се овенчала овим признањем. За њен роман гласало је три члана жирија, а ‚‚Арзамас” је прича о дементној мајци која умире и ћерки која брине о њој. Рођена је у Београду 1957. године, дипломирани је драматург, аутор бројних кратких прича, драма, драматизација и ТВ сценарија, а ‚‚Арзамас” је њена шеста књига. Сматра да је на квалитет њених романа неупитно утицала чињеница да је могла да им се посвети без икакве журбе.

‚‚Девет година саm чувала своју болесну мајку и седам година од тих девет писала књигу,” објаснила је Димићева, додавши да је писање на њу имало терапеутско дејство. ‚‚Зато и јесте писац, да се спасавате од свих арзамаских и других ужаса. Тако што ћете писати, лепо ћете се и утешити.”

Она сматра да ниједан писац не пише ништа нелично и да сваки полази од себе: да је књижевност увек његов лични доживљај.

‚‚Писци су осетљиви људи. Писање вам служи да живите, да се браните од света, од несреће и од свега. Мени су и читање и писање увек били нека врста штита. Сваки писац се у суштини бави питањима смрти и љубави. Тако је и порука мог романа да је љубав јача од смрти.”

Необични наслов романа ‚‚Арзамас” је заправо град у Русији који је Стаљин направио за научнике за контрукцију атомске бомбе, еквивалент америчком Лос Аламасу.

‚‚Наслов сам одабрала због цитата у књизи 'Енергија заблуде' Виктора Шкловског. У тој теорији о Толстоју он пише како је гроф Толстој отишао у Арзамас да купи имање и кад се договорио с трговцем, остао је тамо да преспава. Усред ноћи га је пробуди ужас: смрт му је на уво шапнула: 'То се ти мене плашиш.' Шкловски коментарише: срећа и смрт, то је арзамаски ужас. Ја сам узела ту реч за наслов јер се кћер која чува мајку оболелу од деменције налази у правом арзамаском ужасу”, каже Димићева.


‚‚Ја пишем већ тридесетак година. Будући да сам се радом у позоришту издржавала, могла сам врло луксузно да се односим према прозном писању. Објављивала сма књиге сваких 4-5 година, полако и држала сам се у сенци. Добијала сам добре критике, али нисам морала да живим од књижевности и то ми је омогућило да тешем сваку реченицу, да обраћам пажњу на то шта пишем и како пишем, и да се бавим стилом.”