Препоручујемо

Лоренцо Мароне:
Сутра ћу можда остати

Kада све изгледа црно, звати се Луче (светлост) нимало није лако. Тридесетпетогодишња Луче ди Ноте снажна је и самосвојна жена, која се, у жељи да постане успешни адвокат, непрестано суочава с предрасудама због свог провокативног и необичног изгледа. Још од раног детињства, када је отац напустио породицу, односи између мајке, млађег брата и ње затегнути су и хладни. Незадовољна послом и приватним животом, након прекида дуге везе, Луче се налази пред избором – побећи од свега, попут њеног оца, или остати у Напуљу и наћи срећу и лепоту живљења? У тој дилеми помажу јој пас Весели, филозоф-музичар у инвалидским колицима Дон Виторио, дечак Kевин, улични уметник и једна повређена ласта.

Kао и у Ситницама које живот значе, и овде су централне теме љубав и породица, али сада са другачијим фокусом. Прича о једној живописној италијанској породици уједно је и прича о освети и опроштају, богата укусима и мирисима Медитерана, духом и бојама Напуља, градом над којим се, нажалост, надвија сенка организованог криминала. Маронеов нови роман учи нас да суочавање са будућношћу и ранама из прошлости не захтева само храброст него и слушање инстинкта и гледање у себе, а не иза себе, и да промене не треба да буду извор наших страхова, већ бескрајних могућности да са животом урадимо „нешто предивно”.